Dan u ariji

Tekst i fotografije Mario Salvador

Od redakcije: Nastojimo objavljivati priče o jedriličarstvu i prevoditi ih na na razne jezike, ali ovo od Maria se može objaviti samo onako kako je napisano. Ova priča se ne može prevesti ni na jedan strani jezik, pa čak ni na književni hrvatski. Mario ilitiga Sviralo naš je jedriličarski Miljenko Smoje!

Za neke dane zaista treba putopis.
Nije put do Sinja od tristitri km nešto, ali kad ga nastaviš u zraku sa još dvista, jema se ća napisat.
Diga se u devet i po i ka slipac nakon tri prekida budilice u 7, 8 i 9 uspija se napokon dignit. Nakon premalo sna, zatrovanoga mozga i zapletene svakodnevnice, oma san resetira možđane i krenija u aeroavanturu. Fenomenalno zvuči činjenica da smo piloti, ali realna paralela prije je rudari, samo manje crni i ne radimo u Žepču.
Imali smo priliku u filmovin više puti vidit kako je ovaj sport poseban. Zanji je prikazan “50 nijansi sive”, u kojen je scena letenja jedrilicon jedina i vridila u tome dičjen dokumentarcu. Dakle nakon šta san sapra zube i pokupija elektroniku koju triba stavit u kokpit o jedrilice, otiša san do auta montirat kuku za vuć trajler.

Na ranijin preletima dobili smo opomenu zbog nepoštivanja zračnog prostora, pa sad ne smimo u zrak bez logera……to je kada su nas stavili u ogradu. Svaka se jedrilica sastavlja tako da se složi iz trajlera, vuče se do aerodroma po cesti, pa se za ovaj sport kuka imat triba. Pilot odma asocira na nekakvu rasnu stjuardesu ali u nas je baš sve suprotno. Od trenutka dodira sa prikolicon i trajleron uglavnom se ufonjavis od znoja, masti, priključivanja, sastavljanja, rastavljanja, pa onda pusti papiri, knjižice, dozvole, pitanja i sve to samo da bi se ispalija u ariju i onda ti niko ne more ništa, …….bar dok ne sletiš.

Nema pandura da te štopa, nema mašine da te slika, znakova, semafora, a i teže se skucat u 3D, ali dok si na zemji izmaltretiraju te brutalno da ti pizdarije ne padaju na pamet, osin kad ti padnu. Letiš, samo zrak, planine, doline, visine, nizine. Hebena tica.
Došli smo na aerodrom, sastavili avijune, napravili brifing i otišli na start sa osjećajen koji je na ljestvici prioriteta ispri sex-a. Uvik svi letači doma lažu, “Ženo moran sutra u Sinj, ne moredu bez mene ni poletit (jerbo nas za ovi sport triba najmaje 5)….jednostavno moran……”.

Krenija je start, ispalija nas tako general Kovačević sa motornin avijunon na 600 metara, otkačili se i nas 7-8 krenili ka pasi kad ih pustiš u slobodu. Kamešnica, Dinara, Svilaja, sve je naše. Znači nemamo motor, a teško mi objasnit kako to leti, uglavnom nama odgovara kad je u zraku oblačno, vitar, nestabilno itd. Danas se pojavili olujni oblaci koji te mogu zeznit ako ih ne paziš, ali zajednička koncentracija adrenalina i serotonina je mnogo jača i od heroina, pa da nan najave i ledeno doba, ne bi iz zraka niko doma.

Baza je da skačeš sa oblaka na oblak, tu su dizanja i tako se polako krećeš. Došli smo svi pomalo do kraja našeg dvora od arije, ilitiga mrvu prije Knina, pa krenili nazad, vidiš kišu pa se odeš malo oprat, pa doješ ispo oblaka na 10 stupnjeva pa je ladno, na sunce pa je vruće.

Lagana psihijatrija. Sve kako i triba bit. Spektakl. Kreneš naprid nigdi ne diže, a metri se tope, a aerodrom ko zna di? E to ti je adrenalin. Trenirani smo za sletit nekome u kumpire da ne razbijemo ni glavu ni avijun, ali kad izoreš nekome verduru, vlasnik omar skrene s mozgon.
Triba uvik imat 50 eura da se moš iscjenkat, jer neće pustit avijun iz njive. Nekad misle da si se unesričija, zagnjojija u vrtal pa zovu policiju, bolnicu, a atrakcije radi kumpiri nisu bitni, dođe cilo selo vidit ća se događa. Naši gostoljubivi težaci ne puštaju te dok nisi sit; pršut, sir, domaće vino……dok ne dođe neko s aerodroma i ne dovuče trajler.

Ovaj sport je predivan, miran i 500% siguran, ako nemaš natjecateljske ambicije, a mi ih naravno razvijamo. Da ima steroida za tako nešto, svi bi bili neplodni, …izjašili smo brda do Knina, pa nazad priko Troglava na Kamešnicu, pa priko Trilja, polja do Kukuzovca, pa na Svilaju, pa Vrlika, pa zatvorilo nebo. Kiša, munje, gromovi na sve strane, malo se ukakiš, drma, trese, spušta, diže, ka u mašini o robe, ali si dobro vezan i imaš padobran. U nelagodici i je lipota. Svi su u vezi priko stanice pa lajemo (naš nastavnik Boris govori da kokodačemo, ali on se u to ne razumi). Nakon brutalnih pljuskova koje smo zaobilazili po rubovima crnih oblaka, dovukli smo se doma, sletili, spremili sve nazad i išli na pivu……idu nadalje lovačke priče i vječni pokušaji naplate starih, tekućih i novih dugovanja bilo čega, jer dugovi su naravno pošteni, a dužan mora biti svatko.

Ća reć i kakvu poruku poslat?
Teško je letenje napisat i opisat. To ti je toliko lipo, da se letit mora. Eto još jedne škrabotine. Ako bude ope šta lipo, ope ću pisat, jer triba provat sve, pa da drugi vide sve, pa će onda svi provat sve, kad vide da svi sve provaju.

Lipi moji, zdravi i veseli bili.