Salvador u Makedoniji

Tekst i fotografije Mario Salvador

Primjedba redakcije: Ovakav tekst se ne smije jezički popravljati, ovo je moralo ostati “po splisku”. Prava draž priče je baš u govoru autora.

Ne znan odakle počet ovaj hororpis!

Nastavnik letenja Boris Kožuh, inače rođen u Italiji, živija dobar dil života u Hrvatskoj od matere i ćaće Slovenaca, oženjen u Krakovu u Poljskoj i ja, krenuli smo na Uskrs prema Makedoniji dostavit njegovu jedrilicu prodanu u grad Štip. Trenutno pušin cigaru i mislin se jeli neko bacija kletvu na ovi put zbog radi svih sranja na koje smo naišli po putu.

Mario u jedrilici Silene u Sinju

Partili smo iz Splita prema granici Crne Gore u meterološki relativno povoljnim uvjetima di nas je na po Hrvatske sabila oluja od koje bi se i Gunja nanovo uznemirila, a mi smo hrabro gutali kilometre 20 tak km/h uz mjestimičnu krupu i potoke vode na lokalnin cestan. Prošli Neum, Dubrovnik i došli na granicu Hrvatska – Crna Gora. Tri i po sata čamili, čekajući napravit prve dokumente za izvoz jedrilice. Ušli u Crnu Goru u špediterskim uvjetima i prošli je u laganoj kišici.

Kroz Crnu Goru

Bili na trajekt za zaobić Kotorski zaljev, zapeli prikolicon na rampi o broda, nekako prošli, da bi na ulazu u Albaniju Boris odlučija da će dalje kroz države do Makedonije prolazit bez carinskih papira jer se jedrilicom i valjanom registracijom i dokumentima legalno u tranzitu može prolazit kroz zemlje ka sportaš. Albanija je prošla odlično, u Kosovo smo isto ušli i izašli normalno, da bi na granicu Makedonije blokali.

Ovo van je carinska zona na Kosovu, ono EXPORT je vridilo za sve osin nas

„Dobra večer“, „dobra večer“. Došli smo prodat jedrilicu bla bla. Ok. Vratite se na carinski prolaz i napravite papire. Na carinu za uvoz može se jedino priko carine Kosova jer su fizički povezane i tako se mi vratili među Kosovare, pa zapeli do jaja.

„Kako ste ušli u zonu, ko vas je pustija? Di su van papiri, ja sad spavan, nije ovo burekđinica, gubite se.” Oma mi se digla kiselina. Probuđeni nadobudni mladi carinski djelatnik ispalija nas iz postola; inače su Kosovari bili extra ugodni pogotovo kad čuju Split i Hrvatska. Nervozni nan kaže: “dođite ujutro u 8 kad se sve otvori”.

Naša “ferata”

Otišli smo u prvo prenočište di inače spavaju kamionđije. Je-be-no. Prispava san u robi, koja je već od puta imala instaliranu gonoreju, a soba sa krevetima izgledala je ka napušteni zarazni odjel u sjevernoj ruskoj exsperimentalnoj bazi. Ujutro je na carini izgledalo da će proces trajat kratko, međutim uzeli su nan dokumente, papire, ključe o auta i čekaj, čekaj, čekaj.

Avion je hrvatski, auto i trajler poljski, vozač Hrvat a suvozač Slovenac. Hebeno. Ne bi nas ni ja pustija. Na kraj radnog vrimena doša šef ali vratija samo putovnice i reka dođite sutra u 9 sati, ovdje je danas praznik, sutra ćemo sve završit u 5 min. Ušli smo na noge u Makedoniju di su nas dočekali momci iz aerokluba Štip, osigurali nan smještaj u Skoplju i odveli na večeru.

Borisov rođendan, neman pojma di je taj moment bija Boris

Malo smo se opustili, zapravo zarakijali jer je Borisu bija rođendan. Iza teškog dana oprali se i otišli leć. Ujutro opet nazad u borbu na Kosovo. Špediter kaže nije normalno, da se nekog zadržava dva dana bez razloga. Oni uporno pile papiri….bla bla….pa je slučaj završija na glavnoj carini u Prištini. Daj kaznu, daj bilo šta, samo da idemo dalje. Sad se čeka šef svih šefova da da zeleno svitlo za već napravljene papire da prođemo, međutim kad će i šta će, niko ne zna.

U Skoplju

Kod jednog prevoznika našli su tonu slipi putnika pa su svi carinski djelatnici, policija i logistika otišli u neki zatvoreni objekt pod nadzorom dugih cijevi rastavit brale kamion. Znači mi ćemo na red ono sljedeći tjedan…..ili misec.

Di smo mi to došli, judi moji! (ovod smo dobre voje, jerbo smo se na noge vratili iz Skoplja)

Grub je osjećaj zagnjojit di nemaš nikog. Ako smo mi banana država onda stvarno ne znan koje voće nakačit na Kosovo. Ovom procesu ne vidi se kraj, tako da san mora kupit avionsku kartu za povratak kući tekućim radnin obavezama. Put je probija sva očekivanja, barijere i mogućnosti. Boris ostaje u borbi još dva dana i ako ne uspije, kaže, diže ruke od svega.

Ostavija san Borisa i uteka doma

Vrhunac zavrzlame je kad san jutros otiša na aerodrom Aleksandar Makedonski i ustanovija da je let za Zagreb otkazan. Jeli moguće da nikako ne mogu otić odavde. Ovo je kletva, urok. Kažu da je let iz Zagreba sinoć zbog vitra preusmjeren za Prištinu. Opet Kosovo. Aaaaaaaaaaaaaaaaa……Na kraju, zadnja opcija je čekat sutrašnji let za Zagreb. Skoro san otiša u prvu apoteku kupit neke krive tablete da se smirin, ali frajer na šanku Crotia airlinesa iskopa je let u 15 za Beograd, pa u 18 za Zagreb i u 22 za Split. Daj šta daš, samo da oden. Sad san nanovo u krevetu i pišen ovo. Avantura nad avanturama. Moran se nekako dovuć doma, jerbo kad si blizu Kosova nemoš ništa. Sad bi najrađe napisa da san prova baš sve, ali triba dalje vidit, provat,….Dok je bilo juge nije bilo granica do zemlje gde večno sunce sja, a sad svako 200 km. Granice su drkotina. Golemi palac gori za braću Makedonce. Opet su pokazali galantnost i gostoljubivost. Duboki naklon. Evo Boris upravo javlja da je zva ambasadu pa da su ga pustili dalje. Drama. Inače čovik od 72 godine aktivni je pilot i nastavnik letenja, i nije mi ga bilo lako pustit sama na ovoliki put sa ovoliko granica i jedrilicon u prikolici. Ma nije to za nikoga. Zaključak je da ne trgujete istočno.

Ka smo partili smo bili dobre voje, ma bome i na kraju

Zdravi i veseli bili. Vidimo se u Splitu…

Morda vam bo všeč tudi...

Dodaj odgovor

Vaš e-naslov ne bo objavljen. * označuje zahtevana polja